DA LI SVI IMAMO ISTO PRAVO NA VODU?

Photo: Bane Mitrović (Studenička reka)

Poslednjih godina različita udruženja, grupe građana i pojedinci pokušavaju da ukažu vlastima i široj javnosti na značaj ekološke svesti u domenu voda, njihovu ugroženost i posledice koje bi to izazvalo po naše zdravlje. U proglasu Inicijative „Pravo na vodu“ navodi se da polovina gradskih vodovoda proizvodi neispravnu vodu a da čak 650.000 stanovnika Vojvodine koristi vodu zagađenu arsenom. Aktuelni problem predstavlja izgradnja malih hidroelektrana (MHO) na rekama u Srbiji. One ugrožavaju opstanak reka i njihovu okolinu. Inicijativa „Odbranimo reke Stare planine“ povodom toga često organizuje proteste u Pirotu. Još jedan protestni skup planiran je na današnji dan ispred Skupštine grada gde će aktivisti izraziti svoje nezadovoljstvo povodom planirane izgradnje 58 malih hidroelektrana na rekama Stare planine.

Ono što je jedan od glavnih ciljeva aktivista koji se zalažu za pravo na vodu u Srbiji jeste propisivanje Prava na vodu u korpusu osnovnih ljudskih prava Ustava Republike Srbije. Znamo da se ustavne promene kod nas najavljuju već duži vremenski period, ili se barem najavljuje buduća rasprava o njima. Isto tako znamo da je procedura promene ustava izuzetno složena i da zavisi od aktuelne političke situacije i dvotrećinske većine u parlamentu. Pravo na vodu još uvek se nije našlo u raspravnoj proceduri Narodne skupštine. S obzirom na sve to mala je verovatnoća ćemo u skorijem periodu videti pravo na vodu kao deo korpusa  ljudskih prava našeg najvišeg pravnog akta.

U Rio de Žaneiru 1992. godine održana je konferencija Ujedinjenih Nacija o životnoj sredini i razvoju na kojoj je 22. mart proglašen Svetskim danom vode. Od tada se sve države pozivaju da ovaj dan obeleže, pripreme aktivnosti za Dan vode i primene preporuke UN u oblasti zaštite i očuvanja vode. O značaju problema u savremenom društvu govori i činjenica da je na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 28. jula 2010. godine usvojena rezolucija kojom je pravo na vodu za piće proglašeno jednim od osnovnih ljudskih prava.

22. mart se i ove godine u Srbiji, kao i u ostatku sveta, obeležava kao Svetski dan vode. Tada se ljudima ukazuje na značaj očuvanja vode i nedostatak zdrave vode za piće u mnogim delovima sveta. Borbu za očuvanje vode trebalo bi da sprovodi kako država posredstvom svog institucionalnog aparata, tako i svi građani kao primarni korisnici. Kako se ova borba vodi u Republici Srbiji? Dokle je naša država stigla sa pravnim uređenjem i njegovom primenom u ovoj oblasti? Da li je naša svest dovoljno razvijena i da li shvatamo da postoji mogućnost da jednog dana ostanemo bez vode za piće, naše fiziološke zavisti i našeg izvora života.

Samo pravo na vodu podrazumeva pravo na dovoljnu količinu vode za podmirenje osnovnih potreba za piće, pripremu hrane, ličnu higijenu i domaćinstvo. Podrazumeva i fizičku dostupnost i finansijsku pristupačnost neophodne količine vode odgovarajućeg kvaliteta. Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije (WHO) bezbednom vodom za piće smatra se voda koja ne predstavlja opasnost po zdravlje pri konzumiranju tokom života, jer ne sadrži ni mikrobiološke patogene organizme, ni hemijske, ni radiološke agense. Ljudsko pravo na vodu ne odnosi se na količine potrebne za privredne delatnosti, poljoprivrednu i industrijsku proizvodnju, proizvodnju energije, itd.

Srbija je učinila svoje korake ka usaglašavanju domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim javnim pravom. Strategija upravljanja vodama doneta je 2016. godine. Prošle godine donet je Nacrt zakona o vodi za ljudsku upotrebu. Ovim nacrtom predviđeni su privredni prestupi gde će se novčanom kaznom od 500.000 do 3.000.000 dinara kazniti pravna lica koja posluju vodom za ljudsku upotrebu, i to ukoliko: ne primenjuju Plan za obezbeđivanje zdravstvene ispravnosti vode za piće, ne poštuju pravila kontrole i dezinfekcije, ne obustave isporuku zdravstveno neispravne vode u određenim slučajevima, stavljaju u promet vode koja nije priznata. Predviđeni su prekršaji za koje se izriče novčana kazna od 50.000 do 100.000 dinara pravnim licima i preduzetnicima. Zakon o vodama koji je 2018. pretrpeo izmene i dopune ne pominje izričito pravo na vodu. Propisuje da su vode su prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije. Naglašava da su vode i vodno zemljište u javnoj svojini javno vodno dobro koje je neotuđivo. Koriste se na način kojim se ne utiče štetno na vode i priobalni ekosistem i ne ograničavaju prava drugih. Na njima se može steći pravo korišćenja i zakupa pod određenim uslovima. Zakon o vodama propisuje i dva krivična dela kojima se štiti životna sredina i život i zdravlje ljudi: Neovlašćeno punjenje i korišćenje akumulacije i Oštećenje pri eksploataciji rečnih nanosa. Za njih su predviđene kazne zatvora od šest meseci do pet godina i novčana kazna.

Photo: Stefan Stojanović

 Osim toga što ne propisuju pravo na vodu, važeća zakonodavna rešenja prate tok međunarodnog prava u oblasti zaštite vode ali ostaje pitanje njihove primene u praksi. Na sajtu Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije imamo podatak da je 2017. godine za privredne prestupe iz vodoprivrede osuđeno je 15 odgovornih lica i 16 pravnih lica. Za krivično delo Zagađivanje vode za piće i životnih namirnica 2016. godine podneto je 5 prijava koje su završile bez optuženja. 2017. godine podneto je 15 prijava od čega je protiv pet lica podignuta optužnica odnosno započet je krivični postupak pred nadležnim sudom. Podaci o osuđivanosti lica za ovo krivično delo ne postoje u publikaciji. Za oštećenje brana, nasipa i vodoprivrednih objekata podneto je 6 prijava u 2017. od čega je krivična prijava odbačena u 4 slučaja a u 2 su učinioci nepoznati. Ne postoje nikakvi podaci o krivičnim delima iz Zakona o vodama koji je donet još 2010. godine te ostaje pitanje svrhe propisivanja ovih krivičnih dela i njihove implementacije.

Ostaje nedoumica da li se ovim značajnim pitanjima koja se tiču zdravlja i budućnosti u našoj zemlji poklanja dovoljno pažnje u medijima koji formiraju javnu svest ili ostaju u domenu marginalizovanih grupa i pojedinaca koji pokušavaju da istaknu njen značaj. Da li protesti koje organizuju grupe građana podižu moral i ekološku svest njihovih sugrađana. Da li dosežu do donosioca odluka i da li utiču na donošenje odluka?

Piše: Dušan Stanković